Istorija opere

Reč opera izvorno znači „dela“. Naime, to je množina latinske reči opus (delo), čime se želelo reći da opera objedinjuje umetnosti solo pevanja, zborskog pevanja, deklamacije i plesa u scenskom spektaklu. Prvo delo koje se smatra operom u današnjem opstem smislu potiče iz 1597. godine. Bila je to Dafna (danas je izgubljena), a napisao ju je Jacopo Peri za elitni krug firentinskih humanističkih umetnika koji su se okupljali u prostorijama„Camerata“. Opera Dafna je htela oživeti klasičnu grčku tragediju, u okviru šireg buđenja antike koje je bilo vrlo važno za renesansu. Druga Perijeva opera, Euridika, iz 1600. godine, predstavlja prvu opernu partituru koja se sačuvala do naših dana. Izgovoren ili deklamiran dijalog uz svirku orkestra, što se u operi zove recitativ, jest temeljna osobina melodrame u njenom izvornom smislu. Najpoznatiji primer takve muzike je Mendelssohnov San ivanjske noći. Nevidljivi orkestar koji je u melodrami 19. stoleća naglašavao dramsku radnju danas se može prepoznati u filmskoj muzici. Filmski spektakli s ozbiljnom muzikom izravno nasleđuju tradiciju melodrame, a njihovi specijalni efekti mogu se smatrati naslednicima i konkurentima oblika ‘Grand Opera’.

Među ranim elementima iz 16. veka, koji se još nisu složili u prepoznatljivu operu, treba spomenuti dvorsku paradu zvanu maska. Novi elementi maske mogu se videti u dramiOluja Williama Shakespearea (oko 1611. godine). Muzicko-dramski elementi mogu se videti i u madrigalima iz 16. veka, koji su se ulančavali kako bi se postigla dramska radnja.

Ako se osvrnemo na još starija razdoblja, videćemo da se muzika koristila već u srednjovjekovnim misterijima. Sačuvalo se jedno muzicko delo koje je starije od Dafne,Filoteja, koje je na verski tekst sastavio svestenik po imenu Silberman. Osim toga muzika Hildegarde iz Bingena izvodila se na sceni u dramskom obliku.

Barokna opera

Opera se ubrzo proširila izvan okvira dvorske publike. Oko 1637. godine u Veneciji se pojavila ideja „operne sezone“ (unutar karnevala), gde su se opere izvodile javno uz naplatu ulaznica. Istaknuti operni stvaraoci 17. stoleća jesu Francesco Cavalli i Claudio Monteverdi, čiji je Orfej (1607.) najstarija opera koja se još uvek izvodi. Monteverdijevo kasnije deloOdisejev povratak (1640) takođe se smatra vrlo važnom ranom operom. Te rane barokne opere mešale su komediju s elementima tragike, što je smetalo profinjenijim duhovima, pa je tako pokrenuta prva u velikom nizu opernih reformi. Vođa reforme je bio pesnik Pietro Metastasio, čiji libreto je uveo oblik opera seria („ozbiljna opera“), pun moralisanja. Komedija je u baroknoj operi dobila svoju granu: opera buffa („smešna opera“), koja se razvijala zasebno, a delomično se zasnivala na tradiciji commedia dell’arte.

Italijanska je opera postavila standarde za barok. Libreta su bila standard, čak i za Nemca Händela, koji je pisao za Engleze, ili Mozarta, koji je pisao u Beču krajem 18. veka.

Bel canto

Doba koje nazivamo bel canto najbolje predstavljaju opere Rossinija, Bellinija, i Donizettija

Francuska opera

Nasuprot operama uvezenim iz Italije, razvila se zasebna francuska tradicija, gde se pevalo na francuskom. Zasnovao ju je jedan Italijan, Jean-Baptiste Lully, koji je osnovao francusku muzicku akademiju i vladao francuskom operom od 1672. godine nadalje. Lullyjeve uvertire, tečni i uredni recitativi, plesna intermeca, divertismani i orkestralni pasaži između scena postavili su semu koju je promenio tek Gluck gotovo sto godina kasnije. Tekst je bio jednako važan kao i glazba: komplicirane alegorije služile su za laskanje kralju, a završetak je gotovo uvek bio sretan. Opera je u Francuskoj zatim uključila i baletske delove, kao i razrađenu scensku mašineriju.

Francuska barokna opera, koju je razradio Rameau, dobila je jednostavniji oblik zbog reforme koju je sproveo Gluck (Alkestida iOrfej) krajem 1760-ih godina. Francuska opera je bila pod uticajem škole bel canto, koju su zastupali Rossini i drugi Italijani.

Opera buffa i opera comique

Francuska opera s govorenim dijalogom naziva se opera comique bez obzira na temu. Jedna vrsta opere comique jest opereta. Opereta je zajedno s vodviljom dovela do mjuzikla, koji je dosegao vrhunac u New Yorku.

Romantična opera i ‘Grand Opera’

Giuseppe Verdi je glavni predstavnik romantične opere, a smatra se i najvećim opernim stvaraocem svih vremena.

Elementi francuskog oblika Grand Operapojavili su se prvi put u Rossinijevoj operiGuillaume Tell (1829.) i Meyerbeerovoj operiRobert le Diable (1831).

Nemačka opera

Mozartov singspiel Čarobna frula (1791.), napisan na nemačkom, uveo je tradiciju nemačkeopere, koju su u 19. veku razvili Beethoven, Weber, Heinrich Marschner i Wagner.

Wagner je stvorio stil u kom se recitativ i arija mešaju uz stalnu pratnju orkestra. Wagner je takođe obilno koristio lajtmotive (iako ih je prvi koristio Weber), koji povezuju određenu melodiju s određenim likom ili pojmom tokom cele opere.

Ostale nacionalne opere

Španija je stvorila svoj oblik opere, nazvan zarzuela. Počevši od Glinke, ruski su skladatelji napisali više značajnih opera (Musorgski, Rubinštejn, Čajkovski i Rimski-Korsakov).

Nakon Wagnera: verizam i modernizam

Nakon Wagnera, opera je krenula raznim putevima. Jedna reakcija kratkog veka bila je sentimentalna „realistična“ melodrama verizma. Tu možemo spomenuti veliko ime, Giacomo Puccini sa operama Manon Lescaut, La Boheme Tosca, Madama Butterfly,Turandot i dr. Druga reakcija na Wagnerov mitski srednji vek jest Richard Strauss.

Tokom 20. i 21. veka, iako je po čitavom svetu opera postala popularnija nego ikad, moderne opere koje su ušle u kanon mogu se nabrojiti na prste, a među njih spadaju:Wozzeck (Berg) , Život razvratnika(Stravinski), Peter Grimes (Britten) iRazgovori karmelićanki (Poulenc).